pleasure

Koliko je odvratan osećaj poraza,kada niste u stanju da pomognete nekome.Naročito nekome koga volite i ko vam je mnogo u životu.Možete biti jaki,možete biti pozitivni i optimistični,naročito u prisustvu te osobe.Ali,kad ostanete sami sa sobom,sobom i svojom dušom,ogoljeni,shvatate da protiv nekih stvari ne možete.Da su neke sile daleko jače od vas i da ste zaista samo zrno peska u pustinji čovečanstva.Ne mogu,a da se ne zapitam,zašto sam zaista ovde i koji je razlog mog udisanja toliko dragocenog kiseonika,ako sam toliko nemoćna.Sve ja razumem i da treba živeti u trenitku i da život čine male stvari,ali kad dođe momenat da nam je trenutaka sve manje i da nema još puno malih stvari koje ćemo stići da uradimo...šta onda?Šta ako nismo stigli da izvučemo najbolje iz nekog odnosa?Znam da je sve prolazno,svesna sam toga...ali uvek mislimo da je ta prolaznost negde tamo.Na koji god nivo da dovedemo svoj duh i inteligenciju,mislim da će nas neke stvari uvek zateći nespremne.