Uvek nešto kaskam u životu...uvek sam negde blizu,ali nikad baš tamo gde treba...i uvek se nešto zadovoljavam,nikad potpuno zadovoljna,ali opet srećna što nije gore nego što jeste.Stalno sam par mesta iza prvog.Kad sam bila mala,bila sam među pet najboljih đaka u odeljenju,ali ne i najbolji.Čak i kad sam u tinejdžerskim danima bila među pet najlošijih đaka u odeljenju,nisam bila onaj najgori.Da sam briljirala kao najgori i to bi mi bilo nešto.Kad sam upisala fakultet,na prvoj godini sam bila među tri nabolja studenta na godini,ali sam bila treći najbolji student.Čak i kad sam bila prva na spisku studenata koji su položili ispit iz matematike,imala sam 95 bodova,ali ne 100.Nikad nisam taj neko sa 100 bodova.
Uvek nešto kaskam...Da li se ne dajem životu dovoljno?Da li se štedim?Da li ne želim da se predam 100% da bih dobila 100%?Koji je to vrag u meni koji me drži na toj pristojnoj udaljenosti od izvanrednosti?Da li se sam osećaj da si najbolji manifestuje i na tvoja dostignuća?Da li je to jednostavno nedostatak ambicija,a ovo moje pisanije pusto kukanje nad mediokritetskim životom? (Dalje)
Koliko je odvratan osećaj poraza,kada niste u stanju da pomognete nekome.Naročito nekome koga volite i ko vam je mnogo u životu.Možete biti jaki,možete biti pozitivni i optimistični,naročito u prisustvu te osobe.Ali,kad ostanete sami sa sobom,sobom i svojom dušom,ogoljeni,shvatate da protiv nekih stvari ne možete.Da su neke sile daleko jače od vas i da ste zaista samo zrno peska u pustinji čovečanstva.Ne mogu,a da se ne zapitam,zašto sam zaista ovde i koji je razlog mog udisanja toliko dragocenog kiseonika,ako sam toliko nemoćna.Sve ja razumem i da treba živeti u trenitku i da život čine male stvari,ali kad dođe momenat da nam je trenutaka sve manje i da nema još puno malih stvari koje ćemo stići da uradimo...šta onda?Šta ako nismo stigli da izvučemo najbolje iz nekog odnosa?Znam da je sve prolazno,svesna sam toga...ali uvek mislimo da je ta prolaznost negde tamo.Na koji god nivo da dovedemo svoj duh i inteligenciju,mislim da će nas neke stvari uvek zateći nespremne.
Ne želim da idem odavde,ali oteraćete me...Oteraće te me svi vi kojima su noge suve i kojima dihtuju prozori.Da,baš vi koji zapljusnete ljude na autobuskoj stanici kad u punoj brzini prolazite kroz baru.I vi koji ne stajete na pešačkim prelazima,čak ni u vreme nevremena,iako ste vi u toplom autu,a ljudi kisnu i strpljivo čekaju da vi prođete.Jer vi ne znate šta znači ne kupiti autobusku kartu da bi se kupila kifla,jer vi ne štedite,a i zašto biste?!?Nemate pojma da je danas u autobus ušao dečko,školskog uzrasta,u bušnoj trenerici i ne znate da je ušla i žena na čijim se cipelama ocrtavaju nebrojene jeseni i zime.Možete nam pričati o globalnom zagrevanju,ali da li znate koliko ljudi u našoj zemlji moli Boga da se Miholjsko leto produži do Aranđelovdana,jer nemaju ni ogreva,ni para?!Stvarno ćete me oterati,a meni čak i nije tako loše,kako je nekima.Ja imam čak dva para zimske obuće.Uspem čak da priuštim sebi da deset dana mesečno idem kolima na posao.Uspela sam čak i da izdvojim pare za dva pića za sutrašnji izlazak u grad.Bila sam i na moru ove godine,jeste da je bilo van sezone i da sam više puta bila mokra od kiše nego od morske vode,ali nema veze,jer znam da mnogi nisu uspeli ni tako.Mada,šta vas to briga,što neka deca ne znaju ni da je morska voda slana,neka znaju da jeste i misle da je Jadransko more jedino more na svetu.Vi ste poštovana gospodo,sigurno bili,ako ne i dva puta na letovanju i verujem mažete skije slaninom čekajući prvi sneg na nekoj evropskoj stazi.Proverite samo da li vam paše Kolmarovo odelo od prošle godine,jer jelo se,častilo se...Ja prasetinu jedem dva puta godišnje,a to je i dalje dva puta više nego što je jedu mnogi moji sunarodnici.
Znam ja da vas nije briga što pretim da ću otići,ne otići pobeći,jer vas nije briga ni što mnogi već jesu.Nemate vi vremena da razmišljate koliko pametnih ljudi nema mogućnosti za prosperitet i razvoj...Što bi se to vas ticalo,vaša deca se školuju po Sorbonama i Oksfordima,a možda čak ni nisu talentovana kao neka druga deca kojoj je i malo bolji digitron misaona imenica.
Ne kažem ja da će mi negde drugde biti bolje,niti da ću biti srećnija,ali bar neću morati da slušam i gledam vaše,svakim danom sve deblje glave,kako me lažu sa svakog mogućeg medija u zemlji.
Razmišljam o ljudima koje upoznamo,pružajući ruku i govoreći svoje ime,sa rezervom i nepoverenjem.Za nas oni su samo ime i izgled.Razmišljam o tim istim ljudima,kako vremenom,ako ih češće viđamo,ako počnemo da se družimo,oni dobijaju oblik.Dobijaju oblik koji pri prvom susretu nismo videli.Dobijaju epitete,dobijaju osobine,zavlače nam se pod kožu.Naravno,trudim se da mislim samo o ljudima koji su me vremenom osvajali na pozitivan način,onih drugih neću ni da se sećam.Razmena osmeha,šale,dodira...razmena ineteresovanja,saznanja...razmena gestova,komplimenata...sve to dovodi do toga da ti ljudi postanu osobe bitne za vaš život.Da li zauvek ili na neki određeni period,ali ostave trag...
Shvatiš da je dobro što si tom nekom čoveku,ili ženi,pružio nekada davno ruku i rekao svoje ime,ne znajući da ćete jednog dana imati toliko toga za sećanje.
Fascinira me sam taj proces stvaranja priče u vidu poznanstva koja počinje kao i svaka sa naslovom i može da se razvije u predivno prijateljstvo!
Možda će jednom zora da se pita,zašto je nikad nismo zajedno dočekali,ili će noći biti u čudu što ih nismo zajedno pratili.Mi?Pa,mi smo retko šta zajedno i radili,a kao smo se voleli.Voleli smo se,kao,toliko da niko od nas nije mogao da kaže ono poslednje 'zbogom'.Sve mi to više liči na igru 'ko će duže' nego na neku ljubav o kojoj sam čitala,slušala i koju sam potajno priželjkivala.Nismo jedno drugom završavali rečenice,nisi bio jedna od onih ljubavi pred čiji dolazak drhtim,nikako mi se kolena nisu tresla kad me poljubiš,a da te gledam dok spavaš mi nije padalo na pamet.Pa,zašto,ponavljam zašto nisam mogla da te ostavim???Zbog čega je bilo teško prekinuti nešto što nije bilo vredno ni žrtve,ni borbe?
Najgore je kada te dočekaju godine u kojima nemaš ni volje,ni snage da čekaš i pronalaziš vatromete,nego okreneš leđa jednoj prskalici i spavaš do jutra!
Trebalo je mnogo vremena i ljudi,kroz moj život da prođe da bih shvatila značaj toga...značaj zagrljaja,a i da shvatim da niko ne grli kao ti!Niko nije toliko nesebičan u poklanjanju istih,niko to ne radi tako posvećeno i tako zastitnički kao ti!A ja...ja sam bila tako mlada i uzaludna da bih umela da cenim nešto što je pored tebe bilo tako svakodnevno!Tek sada,kada sam svesna koliko su ljudi na tome škrti saznajem i priznajem da se i što se toga tiče niko sa tobom ne može porediti!Mnogi su po tom pitanju i nemarni,možda i nisu navikli,možda su samo,kao i ja nekad,nesvesni da je to važno...ali ti,ne i ti...
Ostaje mi samo da se sećam,da sam nekad bila grljena bezrazložno,po više desetina puta dnevno i da to što si me ti naučio prenosim dalje...
Znate šta radim kad sam sama?...Pa,to ne smem ni sebi da priznam!Sedim,slušam Adel:Someone like you,gledam njegove fotografije na Fejsu,naravno sa njom i plačem...Nemate pojma koliko plačem!Plačem,kao malo dete,na svaki njihov uslikani zagrljaj,na svaki poljubac...a kad stignem do slika sa venčanja,tu već ridam...i želim da me nema!Uh!Pregledam te slike u nadi da ću naići,bar na tračak sete u njegovim očima,na i najmanji znak da mu nedostajem ja!Toga naravno nema,on je srećan,zaljubljen i zadovoljan,to je jedino što vidim na tim prokletim slikama,koje ne mogu da zabranim sebi!Sve nekako kontam,isplakaću suze,dosadiće mi slike,zaboraviću...ali šta ako ne zaoravim?Šta ako mi se ceo život bude,po gavi vrtelo pitanje:zašto mi nismo mogli biti zajedno?Zašto mi nismo mogli imati te slike sa svadbe?Šta,ako ga budem volela ceo svoj,jebeni,život?I patila?Kažu da vreme leči sve,ali predugo mi već nismo zajedno,a meni ne prođe dan da ga se ne setim!Gasim Adel i puštam:I will survive,jer nekom se ne desi takva ljubav ni na 5 minuta u životu,a ja sam je imala 5 godina!
Apelujem,svim ljudima da budu bolje volje,da koriste osmeh,jer nekad samo to imamo,lepu reč...Apelujem ljudima da budu predusretljivi,tolerantni,da ne koriste druge ljude,da ih ne gledaju sa visine,jer smo svi jednaki...Apelujem...Budite malo obzirniji,mislite na druge,pa,čak i onda kada oni ne misle na vas!Molim vas,ljudi,tako kratko smo ovde,u ovim životima,pa,zašto se ne bismo potrudili da budemo bar malo ljubazniji...Joj!Kad biste samo malo smekšali,samo se malo osvrnuli,malo vedriji bili i samo malo,malo kulturniji,koliko bi nam svima lakše bilo da koegzistiramo na ovoj planeti!
Od svog silnog najavljivanja otvaranja outlet-a u Inđiji,ja kupih jednu stvar za 500 dindži i ništa više!Mislim,ništa posebno,a rekla bih da se još mnogi slažu samnom,jer nisam baš nešto videla da ljudi izlaze sa kesama po rukama!Uglavnom su izlazili praznh ruku i razočaranih lica,sa komentarima da je skupo,naravno,bilo je onih koji su odabrali odlične komade garderobe,ali bih rekla da su u manjini!Nisam zadovoljna,ni ponudom,a naročito cenama,mislim da su visoke,obzirom da je to outlet i da su zastarele kolekcije,po mom nekom mišljenju trebalo bi da budu još prihvatljivije cene za šire narodne mase!Rekla bih da su komadi visoke mode na mnogo većim sniženjima,nego češće sretane marke!No,videćemo kolika će posećenost biti narednh dana,nedelja,kada ne budu sniženja na sniženja,kao što je to danas bio slučaj!Očekivah da će se konačno,kod nas otvoriti nešto što će omogućiti ljudima manje,platežne moći,da se obuku lepo i kvalitetno,ali izgleda nama sirotinji,i dalje,ne ginu Kinezi!
Kako reći:"Ne,ne plačem ja sada zbog tebe,ne,ja plačem zbog onog,jednog,jedinog!Koji mi je srce slomio na komade i svaki komadić zgazio!Zbog onog koji me jeste voleo,ali na neki svoj čudan način to pokazivao,na način koji ni dan danas ne mogu da shvatim!Zbog tog nekog,zbog kog plačem ceo život i zbog kog sam već navikla da plačem!I svaki put kada me ti povrediš,ja plačem zbog njega,jer me svaka povreda od tebe,podseti na povredu od njega i ne,ova tvoja ne boli,bolele su samo njegove,a ti si samo bleda kopija onoga što stvarno boli,onoga što je stvarno i istinski ujelo moje srce i ne pušta!Znam,trebala sam ostati sa njim,ali nisam,mislila sam naići će nešto bolje,nešto iskrenije,nešto što će zalečiti prebolne rane!Ali...sve što je nailazilo,samo je,sve više i više podsećalo na njega...i nikada ga nije izbrisalo!Sada...ne mogu da mu se vratim,on je negde srećan,naravno,sa nekim,a ja,ja sam ostala da tebi ili nekom drugom,plačem njegove suze i preklinjem za malo utehe,od tebe,iako me,to neće utešiti i da svaki dan molim...Boga...da ublaži sećanje na njega!!!"???
Dugo,dugo nisam bila ovde,nisam imala net,pa sam zaboravila lozinku,čak sam,na neko vreme,zaboravila i da ovo mesto postoji.Sad sam toliko srećna,da nikome to ne mogu da kažem,to je ona,samo moja sreća,koju samo ja razumem.Sve se desilo brzo,imam i net i vremena i setila sam se ovog utočišta za moje reči i naravno,kliknula mi je lozinka.Divan spoj nasumičnih i nebitnih okolnosti!Kako je divan osećaj kad se desi neki takav splet,jeste da je oko neke male i mnogima nebitne stvari,ali meni se u momentu,čak i lice ozarilo!
Depresija-utucenost,potistenost,klonulost psihicke energije,poglavito osetljivosti,narocito u zajednici sa izvesnim afektima (briga itd.) i melanholijom.Tako kaze Milan Vujaklija.Morala sam da pogledam sta znaci ta strana rec da bih mogla pouzdano da kazem sta mi je.Lekova ima mnogo,kazu ljudi da se najbolje leci radom,ali sta da radis,kad ne znas sta da radis.Leci se sportom,toga mi ne fali,bavim se istim 3-4 puta nedeljno.Citanjem dobre knjige,ne vredi i to sam probala!Izlaskom u grad,tu sam prva,nema sta!Kupovinom,ma i to sam probala,ne ide.Plakanjem,ah,pa tu sam maratonac.Evo i prolece je doslo i mene jos uvek nista ne pokrece.Sve nekako radim na silu,bez volje i osmeha,kao da me neko tera,a u stvari sve radim da bih izbila sebi tu bolest ,osecanje ili sta-god-da-je ta depresija.Putovanje,ni to!Fali mi neka inicijalna kapisla,neki vatromet,nesto da me prodrma,ali sta je to i gde to da nadjem???Pocela sam i jezik da ucim,ucim i da kuvam,za nesto ekstremnije bi mi trebalo mnogo novca,ali i sta bi to,uopste,moglo da bude!?Osecam se kao onaj leni Gasa,sto je sve,sirot,probao i nigde se nije pronasao,ali nisam ja ni tako mala da se ne bih pronasla u necemu!Sedim u sobi i negujem sarkazam i ironiju,crne misli i nezadovoljstvo,do daljnjeg...i nadam se najboljem...jedino sto me donekle pokrece je ovo pravougaono,blanko polje u koje mogu da ispisem sve to sto mi tereti bezbriznost,hvala onom ko ga je izmislio!
Kako ccovek da se zaljubi u danasnje vreme?U vreme laznih ideala i poremecenih vrednosti.Niko nikome,cak,ni ne da sansu.Vise se ljudi ne upoznaju,samo se nesto pogledavaju ispod oka i smekaju.Kako se zaljubiti,kad su na ceni sise,noge i utegnuta dupeta?Gde je romantika,citanje pesama,upucivanje komplimenata?Sta se desilo sa setnjama,sedenjem na klupama,neiscrpnim razgovorima?Sve se ispoljava brojkama,nekim meracima orgazama i bankovnim racunima!Da li cu ikada razumeti ovaj svet?Moram da se pomirim sa tim da,da bih se zaljubila,naucim da cenim njegove nule na racunu,santimetre u gacama i predjene kilometre na digitalnoj,kontrolnoj tabli!!!
Kako ccovek da se zaljubi u danasnje vreme?U vreme laznih ideala i poremecenih vrednosti.Niko nikome,cak,ni ne da sansu.Vise se ljudi ne upoznaju,samo se nesto pogledavaju ispod oka i smekaju.Kako se zaljubiti,kad su na ceni sise,noge i utegnuta dupeta?Gde je romantika,citanje pesama,upucivanje komplimenata?Sta se desilo sa setnjama,sedenjem na klupama,neiscrpnim razgovorima?Sve se ispoljava brojkama,nekim meracima orgazama i bankovnim racunima!Da li cu ikada razumeti ovaj svet?Moram da se pomirim sa tim da,da bih se zaljubila,naucim da cenim njegove nule na racunu,santimetre u gacama i predjene kilometre na digitalnoj kontrolnoj tabli!!!
Tuzno je kad sa ovoliko malo godina pozelis da se zivot vrati u nazad.Uvek me je plasilo to da cu se jednog dana osvrnuti i zazaliti zbog necega,a coveku se,izgleda,bas desi ono cega se najvise plasi!I sta raditi kad spoznas cinjecu,da se zivot ne vraca u nazad,da su neke stvari nepovratne...Sta se desava kad osecas neverovatnu zelju za necim sto si izgubio,svojom greskom i to vise ne mozes da vratis?Jako je tesko kad shvatis da jos mnogo,mnogo godina moras da zivis sa necim,a ne mozes to nesto da ispravis!Mozda se sretnemo,nekad,negde,na nekom pragu,na kraju sveta...mozda se zvezde sazale nad nasom sudbinom i pokazu nam pravi put,mozda...Ja cu se nadati i zeleti,a kad nesto stvarno zelis,sigurno ce ti se ostvariti!Nerado priznajem,ali jos uvek te volim,mislim na tebe i patim za tobom!!!