pleasure

Znate šta radim kad sam sama?...Pa,to ne smem ni sebi da priznam!Sedim,slušam Adel:Someone like you,gledam njegove fotografije na Fejsu,naravno sa njom i plačem...Nemate pojma koliko plačem!Plačem,kao malo dete,na svaki njihov uslikani zagrljaj,na svaki poljubac...a kad stignem do slika sa venčanja,tu već ridam...i želim da me nema!Uh!Pregledam te slike u nadi da ću naići,bar na tračak sete u njegovim očima,na i najmanji znak da mu nedostajem ja!Toga naravno nema,on je srećan,zaljubljen i zadovoljan,to je jedino što vidim na tim prokletim slikama,koje ne mogu da zabranim sebi!Sve nekako kontam,isplakaću suze,dosadiće mi slike,zaboraviću...ali šta ako ne zaoravim?Šta ako mi se ceo život bude,po gavi vrtelo pitanje:zašto mi nismo mogli biti zajedno?Zašto mi nismo mogli imati te slike sa svadbe?Šta,ako ga budem volela ceo svoj,jebeni,život?I patila?Kažu da vreme leči sve,ali predugo mi već nismo zajedno,a meni ne prođe dan da ga se ne setim!Gasim Adel i puštam:I will survive,jer nekom se ne desi takva ljubav ni na 5 minuta u životu,a ja sam je imala 5 godina!